Buka
Bežim od tišine. Uvući će me u lavirint misli. U tom lavirintu ne postoji izlaz. I kad ti se čini da na dobrom si putu - naićićes na ćorsokak...pa onda vraćanje. Vraćanja. Tako stotinu puta...milion. Više nećeš biti siguran ni da li si ti pravi, izgubljen u toj iluziji. Nekad ćeš osetiti olakšanje, nekad grč...dobro poznat grč...uzalud ćeš se trzati...kasno je. Zato moram da bežim. Pustite mi muziku koju ne slušam...pričajte mi o materiji koja me ne zanima...recite mi bilo šta. Samo ne dopustite tišinu. Ona može da me ubije. Njene sumnje mogu da me unište. Da li sam ja živa?? Ne tražite smisao. Ja sam spoj nemogućih mozaika kojima je uvek falio samo još jedan delić da budu celi. To je slika koja se gubi u magli...nestaje kao oblaci na nebu. Do maločas smo gledali njihovo neverovatno remek delo, koje kroz par trena isčezne kao da ga nikada nije ni bilo. Ne želim da ostavljam tragove. Da li postojim?? Neka to pitanje ostane bez odgovora. Ne...